fbpx

Ukusi za nargilu danas se traže svuda u svetu. Ali svaki region ima svoje specifičnosti

Ukus za nargilu, poznat i kao melasa, (na arapskom: معسل, što bi bukvalno značilo “obogaćeno medom/umočeno u – med”) je sirupasta smeša pulpe šećerne trske ili šećerne repe i biljnog glicerola, koja se puši nargilom.

Reč šiša, koja u srpskom označava prvenstvano nargilu, često se upotrebljava i kao sinonim za melasu. Da pojasnimo: naziv “nargila”, koji je najrašireniji u srpskom, potiče iz arapskog jezika: “argila” ili “argile” (arapski: أرجيلة, nekad se izgovara i  “Argili”). Isto važi i za naziv “šiša”(شيشة).

Tipični ukusi za nargilu su jabuka, lubenica, limun i nana, ali rasprostranjeni su i ostali voćni ukusi. U poslednje vreme, sve popularniji su i najrazličitiji drugi ukusi – tipa gumenih bombona, mafina, redbula, i gotovo bilo čega drugog što se konzumira oralno.

Kultura uživanja nargile i njenim ukusima razlikuje se od meridijana do meridijana.

Na Bliskom istoku, unekoliko se razlikuju specifičnosti uživanja u arapskom svetu i na Levantu. U gotovo čitavom arapskom svetu, pušenje nargile je deo duge tradicije i smatra se društvenim običajem. Pušenje u društvu se obično odvija upotrebom jednog creva, koje se dodaje u krug, a tek u novije vreme u upotrebi su i nargile s dva ili više creva. Kad uživalac završi (svoj krug), crevo polaže na astal ili dodaje dalje, tako da je deo koji se prislanja na usta – usnik – uvek okrenut od onoga ko je sledeći na redu. U kafeima se, sa razvojem turizma, sve češće upotrebljavaju usnici za jednokratnu upotrebu.

Nargila se nudi u većini kafea na Bliskom istoku, kao glavnim mestima društvenog života.

Nargila bar, Istanbul 1885

Na Levantu (Palestina, Sirija, Jordan i Liban), šiša, koja se naziva “argile” ili “nargile”, verovatno je najšire dostupna. Postala je deo kulture, koja obuhvata čak i pušenje na ulici, na trotoarima, u parkovima, na autobuskim stajalištima i drugim javnim prostorima. Po kafićima se često uživa uz neku od igara poput bekgemona, karata i sličnog. Na Srednjem istoku uživanje u ukusu nargile ima svojih specifičnosti, premda je u osnovi ista stvar.

U Iranu, nargila je poznata kao “galian” (persijski: قليان, قالیون, غلیون,). Glavna razlika u odnosu na arapsku i tursku verziju nargile je u gornjem delu – glavi nargile – gde se stavlja duvan ili ukusi za nargilu, koji je u iranskoj verziji znatno veći. Pored toga veći deo creva je fleksibilan, dok je u turskoj verziji nesavitljivi deo creva – duži. Još jedna specifičnost iranske kulture nargile je ta da pušači uglavnom sa sobom nose sopstveni usnik, drveni ili metalni i ukrašen poludragim i dragim kamenjem. Sledstveno, lokali u Iranu bez izuzetka nude usnike za jednokratnu upotrebu, za sve one koji nemaju svoj usnik pri sebi.

U poslednjih nekoliko decenija, kultura pušenja nargile rasprostire se čitavom planetom. Odnedavno, sve je prisutnija u istočnoj Evropi i na Balkanu. Samo u Srbiji i Beogradu danas postoji na stotine nargila barova koji privlače uglavnom mlađu publiku. Istorija nargile se nastavlja!